Niko se više uzbuđuje oko NFT, taj talas je prošao pre par godina. Međutim, ostala je tehnologija i pitanje šta možemo još s njom osim da spekulišemo, flipujemo ili ragujemo.
Ideja da se potencijal NFT i blokčejna iskoristi u svetu muzeja nije spektakularno nova u svetu, ali kod nas izgleda kao prava egzotika. Uprkos tome, ne treba propustiti šansu da se blokčejn primena „zapati“ na mestima koja su najmanje očekivana.
Zbog toga ćemo se pozabaviti mogućnošću upotrebe blokčejna u srpskim muzejima. Proći ćemo kroz dobre i loše strane korišćenja blokčejna u muzejima, a potom razraditi mogućnosti da se u pravni okvir, koji reguliše muzejsku delatnost, uklope NFT, kriptovalute, POAP itd.
Prednosti blokčejna koje muzeji mogu da imaju:
- Novi medijum umetničkog izražaja. Umetnici već decenijama eksperimentišu sa digitalnim formama i privlače pažnju najšire publike, što muzeji prepoznaju i žele da nove forme uključe u svoje postavke. Palazzo Strozzi je organizovao izložbu Let’s Get Digital! Izložba vodi posetioce na putovanje kroz digitalne instalacije i multimedijalna iskustva koja stvaraju umetnici koji izražavaju novo, višestruko istraživanje kripto umetnosti zasnovano na uspehu NFT-a, kao sertifikata digitalne autentičnosti koji redefinišu sam koncept jedinstvenosti i vrednosti umetničkog dela.
- Autentičnost i provera porekla umetničkih dela. Blokčejn omogućava trajno evidentiranje porekla umetničkih dela i kulturnih artefakata. Korišćenjem NFT-a muzeji bi mogli da osiguraju digitalne zapis o autentičnosti i vlasništvu umetničkih predmeta, smanjujući rizik od falsifikata.
- Digitalizacija i tokenizacija kolekcija. Muzeji mogu koristiti NFT-ove za digitalizaciju i prodaju ograničenih digitalnih verzija umetničkih dela. Ovo može omogućiti muzejima dodatne izvore prihoda, a umetnička dela postati dostupna globalnoj publici. Buffalo History Museum je primer muzeja koji je počeo da prihvata kripto valute kao donacije.
- Poboljšana interakcija s publikom. Web3 tehnologije omogućavaju nove oblike interakcije između muzeja i publike, kao što su decentralizovane platforme za donošenje odluka kroz DAO. Na primer, posetioci i donatori mogu glasati o tome koje izložbe ili restauracije treba da budu prioritetne. Ili da izdaju POAP koje će posetioci da sakupljaju kao digitalne suvenire. Nxt Museum iz Amsterdama je jedan od prvih koji je iskoristio POAP za bolje povezivanje sa publikom, dok je Muzej moderne umetnosti (MoMA) iz Njujorka pokrenuo izdavanje digitalne razglednice sa ciljem da na pristupačan način eksperimentiše sa NFT i blokčejnom.
- Transparentnost i sigurnost podataka. Blokčejn može osigurati nepromenljivost i sigurnost podataka o muzejskim zbirkama, restauracijama i transakcijama, čime se povećava poverenje javnosti i kolekcionara.
- Pametni ugovori za upravljanje autorskim pravima. Pametni ugovori mogu automatizovati isplatu autorskih honorara umetnicima ili njihovim naslednicima prilikom korišćenja digitalnih verzija njihovih dela.
izvor: Palazzo Strozzi
Ipak, treba voditi računa i o potencijalnim problemima:
- Tehnička složenost i troškovi implementacije. Uvođenje Web3 i blokčejn tehnologija zahteva značajna finansijska ulaganja i tehničku ekspertizu, što može biti izazov za muzeje sa ograničenim budžetom. Uz to, potrebno je da se zaposleni dodatno edukuju o prirodi tehnologije koja će se koristiti, kako se njena upotreba ne bi pretvorila u katastrofu.
- Pravni i etički izazovi. Upotreba NFT-ova i digitalnih kolekcija može izazvati pravne dileme oko vlasništva i prava na reprodukciju umetničkih dela. Takođe, postavlja se pitanje etičnosti monetizacije kulturne baštine.
- Digitalna podela i dostupnost. Iako digitalizacija i tokenizacija kolekcija omogućavaju globalni pristup, postoji opasnost da će samo tehnološki pismeni i finansijski sposobni pojedinci moći da učestvuju u ovom ekosistemu, dok će neki slojevi društva ostati isključeni. Web3 industrija i dalje mnogo mora da radi na poboljšanju korisničkog iskustva jer je to ozbiljna prepreka za uključivanje velikog broja ljudi u web3 svet.
Pročitaj više o primenama NFT-ova na ECD blogu
Inovacije u srpskom muzeju
Ako bih na kvizu dobio pitanje da kažem koji film najbolje prikazuje muzejsku scenu Srbije, odgovorio bih „Sabirni centar“ Gorana Markovića jer predstavlja paletu arhetipskih likova. Lekarka Katić se raduje otvaranju muzeja, profesorov sin Ivan živi u malom trosobnom stanu u Beogradu i odbija želju pokojnog oca da kuća postane muzej, Simeuna iskreno zanima ko kida glave i ruke kipovima, a učitelj Petar je nesuđeni kustos koji se malo za šta pita.
Iako srpski muzeji imaju šta da ponude publici, deluje da u stvarnom životu prevladava uticaj koji imaju ljudi oličeni u liku sina Ivana. Istina, dosta je učinjeno da se muzeji revitalizuju, kao što je renoviranje Narodnog muzeja i Muzeja savremene umetnosti. Nesporno je i da su izdvajanja za kulturu na nivou statističke greške, što otežava zaposlenima da značajno promene stvari.
Ipak, naši muzejski delatnici treba da se vrate korak u nazad i izvuku zaključke iz primera Drakule u Transilvaniji i Gospe iz Međugorja. Očigledno je su oba „aktera“ nepostojeća, ali i dalje se u Transilvaniju i Međugorje slivaju hiljade ljudi da bi doživeli priču koja je izgrađena oko Drakule i Gospe.
izvor: Canva.com (Sergey Novikov)
Ključ je dakle u priči, pri čemu svaki kustos ima zapravo konkretan materijal oko kojeg može da gradi priču – Beogradska mumija Narodnog Muzeja, Titove štafete Muzeja Jugoslavije, mamutica Kika u kikindskom muzeju itd., za razliku od vampira i majke božje. Takve priče, pogonjene društvenim mrežama, mogu da ožive mnoge muzeje i vrate posetioce.
Koristan alat za finansiranje i promociju muzejskih priča može da bude blokčejn, pa u poslednjem delu razrađujem pravne osnove za uvođenje digitalne svojine u muzejska portfolia.
Pravni okvir za muzeje
Zakon o muzejskoj delatnosti (dalje: „Zakon“) je osnovni zakon kojim se uređuju se uslovi i način obavljanja muzejske delatnosti, njena struktura i organizacija, uređenje i delokrug rada muzeja, način zaštite, korišćenja i obrade muzejske građe i vođenje muzejske dokumentacije i druga pitanja od značaja za obavljanje muzejske delatnosti.
Zakon propisuje da muzejsku građu čine muzejski predmeti, predmeti ili grupe predmeta koji samostalno ili zajednički imaju posebna svojstva od značaja za upoznavanje društvenog, istorijskog, umetničkog, kulturnog, naučnog i tehničkog razvoja, prirode i njenog razvoja, bez obzira da li se nalaze u muzejima organizovani u odgovarajuće zbirke ili izvan njih.
Muzejski predmet je pokretno kulturno dobro koje je upisano u Inventarnu knjigu i sistematizovano u muzejsku zbirku. Muzej pribavlja muzejsku građu, između ostalog poklonom, legatom i zaveštanjem.
Na osnovu ovoga bismo mogli da zaključimo da nema posebnih prepreka da muzej stekne, primera radi, kolekciju NFT koju umetnik pokloni muzeju. U tu svrhu bilo bi potrebno da muzej otvori novčanik (eng. wallet) na kojem bi čuvao NFT kolekciju.
Što se tiče finansiranja muzeja, Zakon propisuje da sredstva za rad muzeja obezbeđuje osnivač, a da dodatna sredstva mogu da se ostvaruju i iz sopstvenih prihoda dobijenih:
- Prodajom proizvoda i usluga
- Pružanjem stručnih usluga
- Donatorstvom
- Sponzorstvom
- Poklonima
Ponovo, uzmimo u obzir najprostiji slučaj gde filantropski osvešćeni pojedinac želi da pokloni muzeju neki iznos kriptovalute – stabilnih koina (eng. stable coins) poput USDT. Pošto su kriptovalute prepoznate kao vrsta imovine, a Zakon dozvoljava ostvarivanje dodatnih sredstava u formi poklona, muzej bi mogao da primi kriptovalute.
Zakon o digitalnoj imovini izričito zabranjuje finansijskim institucijama pod nadzorom Narodne banke Srbije da poseduju digitalnu (kripto) imovinu, što ne isključuje muzeje. U praktičnom smislu, bilo bi potrebno da muzej ima novčanik i interno uredi način korišćenja tog novčanika. Potencijalnu teškoću bi moglo da predstavlja to što su muzeji dužni da posluju preko računa trezora pri Ministarstvu finansija, pa je važno ispitati kako bi muzej razmenio kriptovalute za dinare.
Šta dalje?
Upotreba Web3 i blokčejna u muzejima ima potencijal da transformiše način na koji se kulturno nasleđe čuva, deli i monetizuje. Prednosti poput povećane transparentnosti, interakcije s publikom i novih izvora prihoda mogu značajno doprineti muzejskom sektoru. Ipak, izazovi u pogledu tehničke složenosti i pravnih okvira zahtevaju pažljivo planiranje i balansiran pristup kako bi se osiguralo da ove tehnologije zaista donesu korist široj publici i kulturnim institucijama. Pored toga, neophodna je i proaktivna uloga zaposlenih u srpskim muzejima kako bi iskoristili prostor koji pružaju srpski propisi. Za početak je dovoljno što ne postoje izričite zabrane, pa će biti dovoljno malo kreativnosti i hrabrosti da se osvoji novi domen umetničkog izražaja i još bitnije, model finansiranja.
Autori ovog teksta su Ilija Rilaković, advokat, i Ivana Ehrensvard, stručna konsultantkinja.
Comment section
0 comments