Bitkoin – Zaštita od inflacije

Inflacija je jedan od onih pojmova koji često čujemo, a retko ko je do kraja razume. U svojoj suštini, ona znači da vremenom novac gubi vrednost – ono što si danas mogao da kupiš za hiljadu dinara, sutra će možda koštati hiljadu i sto. Iako deluje jednostavno, posledice su duboke. Inflacija menja način na koji razmišljamo o radu, štednji, potrošnji i budućnosti.

Ekonomisti često kažu da mala, kontrolisana inflacija može biti dobra. Podstiče nas da ne čuvamo novac u fioci već da ga ulažemo, trošimo, pokrećemo proizvodnju i na taj način hranimo rast ekonomije. Inflacija je poput vatre – ako se otrgne kontroli, ne greje, već spaljuje. Prevelika inflacija pretvara štednju u iluziju, planove u neizvesnost, a poverenje u nacionalnu valutu u besmislicu. Najgori oblik je hiperinflacija, odnosno kada cene skaču toliko brzo da ljudi trče u prodavnicu odmah nakon plate, jer sutra njihov novac vredi manje.

U situaciji u kojoj centralne banke mogu da „dodaju gas“ i stvore novi novac pritiskom na dugme, postavlja se pitanje kako se zaštititi? Kako sačuvati vrednost nečega što je osnova svakodnevnog života?

Ovde se pojavljuje Bitcoin. Za razliku od nacionalnih valuta, Bitcoina postoji ograničen broj. Ukupno postoji 21 milion Bitcoin-a. Niko ne može da ga doštampa, niko ne može da odluči da „podstakne potrošnju“ umesto tebe. Upravo ta oskudnost, matematički uklesana u njegov protokol, čini ga atraktivnim za zaštitu od inflacije. Bitcoin funkcioniše kao digitalno zlato. Deflatorno sredstvo koje nije vezano za banke ni za vlade, već za mrežu ljudi širom sveta. Pored ograničene zalihe, i distribucija Bitcoina ka rudarima se vremenom smanjuje, što znači da postoji podsticaj da cena ide na gore kako bi se izbalansirala neophodna zarada rudara.

Ako inflacija tera čoveka da stalno trči, Bitcoin mu daje mogućnost da zastane i sačuva ono što je već stekao. On ne nudi beg od rizika, već izbor da vrednost čuvamo u sistemu gde pravila ne zavise od trenutnih odluka političara već od transparentnog koda.

Za one koji žele dublje da razumeju prirodu inflacije i njene veze sa tehnologijom, odlična preporuka je knjiga The Price of Tomorrow Džefa Buta.

Istorijski primeri

• Vajmarska republika (Nemačka 1920.): posle Prvog svetskog rata i nametnutih reparacija, Nemačka je ušla u hiperinflaciju. Marke su gubile vrednost iz dana u dan. Hleb je ujutro koštao 200 maraka, a uveče 2.000. Ljudi su dobijali plate dvaput dnevno kako bi što pre otišli u prodavnicu i kupili makar osnovne namirnice. Novac se nosio u kolicima, a deca su se igrala bezvrednim novčanicama.
• Venecuela (2010.): zemlja sa jednom od najvećih rezervi nafte na svetu doživela je ekonomski kolaps usled političke krize i lošeg upravljanja. Inflacija je dostigla neverovatne nivoe, cene su se povećavale na mesečnom, a zatim i na nedeljnom nivou. Bolivar je postao bezvredan, a ljudi su spas pronalazili u američkom dolaru i u kriptovalutama. U nekim gradovima, lokalne prodavnice su počele da primaju Bitcoin jer je bio stabilniji od nacionalne valute.
• Srbija (1990.): tokom sankcija i rata, Jugoslavija je doživela jednu od najvećih hiperinflacija u modernoj istoriji. Dinar je gubio vrednost toliko brzo da su cene u prodavnicama menjane nekoliko puta dnevno. Ljudi su plate trošili odmah po isplati, jer su znali da će sutra vredeti upola manje. Penzioneri su čekali u redovima sa torbama punim novčanica, koje su često bile manje vredne od samog papira na kojem su odštampane. Devize i roba za razmenu postali su pravo merilo vrednosti, dok je dinar ostao samo simbol sistemskog kraha.

Lekcija iz prošlosti

Svaki od ovih primera pokazuje da kada valuta izgubi poverenje, ljudi instinktivno traže alternativu. U Vajmarskoj je to bilo zlato i roba za trampu. U Venecueli dolar i kriptovalute. U Srbiji 90-ih – nemačka marka i devize koje su čuvale realnu vrednost.

Bitcoin ulazi na tu istu pozornicu – kao univerzalna, digitalna alternativa koja ne zavisi ni od jedne države, ni od političke volje, ni od štampanja bez pokrića. On je odgovor na pitanje šta raditi kada papirni novac prestane da bude oslonac?

Kroz ovakve primere vidimo da je potraga za zaštitom od inflacije večita, a u nastavku teksta Bojan Trobok pokazuje kako ta potraga izgleda iz njegovog ugla.

Od Aleksandra do inflacije

Pre nekoliko godina u ruke mi je došla knjiga „Aleksandar – Vrline rata„. Mislio sam da će to biti još jedno istorijsko štivo o osvajačkim pohodima, možda poneka anegdota iz bitaka, ali ispostavilo se da je to studija o strategiji, ljudima, motivaciji i… ekonomiji.
Aleksandar Veliki nije bio samo vojni genije. Bio je majstor motivacije. Svakog vojnika koji se istakao, nagradio bi obilato, a zatim i mudro usmerio da te nagrade potroši. Na žene, vino, luksuz. San o povratku kući i uživanju u bogatstvu ostvarenom brojnim pobedama bi ostajao to, san. Potrošnja nije bila slabost, bila je sistem. Stvarala je glad za sledećom pobedom, sledećim pohodom, sledećom platom. I vojska je išla sve dalje. Bukvalno do kraja sveta.

Danas živimo istu priču. Samo što su današnje legije obučene u odela i IT hoodie-je, a metod podsticanja potrošnje – inflaciju.

Inflacija kao moderni bič

U savremenom sistemu inflacija nije slučajna posledica, naprotiv, namerna strategija. Novac koji zarađujemo sutra vredi manje. I to nije bug, to je feature. Tako se održava točak: potroši danas, zaradi sutra, zaduži se, otplati, pa opet. Ako ti deluje da vrtiš u krug, ne varaš se. Sistem je dizajniran tako.

Novac se ne štampa jer neko pogrešno klikne u centralnoj banci. On se kreira kao dug. Svaki dinar, dolar ili evro u tvom džepu je nečiji dug kod banke. A kada sistem namiriše krizu i mora da “podstakne potrošnju”, povećava se količina novca, a vrednost tvoje štednje opada. Samo što ovaj put nemamo nove zemlje za osvajanje. Imamo samo nove kamate.

Zašto kripto

Ne zato što verujemo u bajke. Nego zato što je alternativa iskrena u svojim principima. Kriptovalute su transparentne, kod je javan. Politika izdavanja novca (monetarna politika) zapisana je u softveru, ne u zatvorenim sastancima centralnih banaka. Nema štampanja bez konsenzusa.

U Bitcoin svetu, zna se na čemu smo. Nema inflacionih iznenađenja. Ethereum? Da, kompleksniji je ali i dalje sa javno definisananom monetarnom logikom. Da li postoji rizik? Naravno. Ali postoji i sloboda da izabereš, da verifikuješ, da učestvuješ.

Decentralizovana monetarna politika znači da ne postoji jedno telo koje “zna bolje”. Znači da sistem raste iz zajednice, iz koda, iz konsenzusa. Znači da više ne moramo da trčimo jer nas neko gura, već zato što želimo da stignemo dalje.