Da li je čovečanstvo spremno za poštenje na blokčejnu?

Visokotehnološko rešenje sa drevnim korenima

Blokčejn je sve više u upotrebi, ali još uvek se nudi kao visokotehnološko rešenje u mnogim oblastima, od ekologije i obrazovanja, preko finansija i računarskih igara, pa evo, videli smo i – umetnosti. Mnoge su prednosti upotrebe blokčejna, ali bih ovom prilikom voleo da pokušam da vas zainteresujem za jedan specifičan ugao gledanja. Naime, za blokčejn kao vaspostaljanje drevnih institucija časti, poverenja i razmene kakva je nekad postojala u malim zajednicama pre nego što je potreba za trgovinom van našeg malog pouzdanog okruženja i nemogućnost garantovanog poverenja iznedrila – novac.

Visokotehnološko rešenje sa drevnim korenima, da. Verovali ili ne, to je blokčejn.

Razmena dobara

Zamislimo selo daleko na početku vremena. Živko je ulovio divlje prasiće, a Mirko je napravio vrhove za strele. I sad, Mirko ponudi Živku pet vršaka za pola praseta. Ko je na gubitku, a ko je na dobitku?

Ako Živku trebaju strele, a Mirku je neophodno pola praseta, onda su obojica na dobitku. Sad će naš savremeni um da počne da razmišlja o – vrednosti. Čekaj, koliko vrede strele, a koliko vredi pola praseta. Pokušaćemo da što pre dođemo do pitanja produktivnosti, koliko vremena i znanja je potrebno da se napravi pet strela, a koliko treba za pola praseta. Šta ako neko nudi deset strela za pola praseta, da li je Mirko prevario Živka?

E, tu sam vas čekao.

Časti mi!

Ponajpre, onog trenutka kada su se dogovorili o razmeni, tog trenutka je za sve praktične potrebe našeg misaonog ogleda, Mirko i Živko stupaju u pravednu trgovinu. Garant da jedan drugog nisu prevarili je – celo selo. Svi znaju Mirka i Živka, te postoji poverenje da je ponuda od pet strela za pola praseta – poštena. Sve i da temelj ove pogodbe nije realna potreba učesnika (ovom stvarno trebaju strele, onom stvarno treba pola praseta), celo selo je tu da posvedoči, ne samo da se razmena dogodila, već i da su obojica na dobitku i da nema prevare. Ako je uobičajena razmena deset strela za pola praseta i to će se doznati i – narušiti Mirkovu čast, značajno umanjujući njegove šanse za preživljavanje u toj zajednici. Zato nikom nije u interesu da obmane drugog, a zajednica je tu da garantuje da su obojica pošteni u ovoj razmeni.

Đenge za ćućke, a tante za kukuriku

Problem nastaje kad se u trgovinu upetljaju stranci. U selo dolazi Radenko iz susednog klana. Hoće da menja žito za strele i prasiće. Zanemarimo za trenutak naš savremeni um koji će opet pokušati da sve tri robe izjednači nekom vrednošću. Nije lako, znam. Nastaje novi problem, problem poverenja. Što je vrlo zanimljivo jer su ljudski pokušaji da ga povrate, kako ćemo kasnije videti upravo iznedrili vrlo sumnjiv sistem sklon korupciji.

No, da se vratimo na naše pećinske ljude. Mirko i Živko su sunarodnici, saplemenici, pa je Mirku drago da je dao strele, kao što je Živku drago što je podelio svoje prase. No, Radenko im je niko i ništa. Kako da mu veruju da je količina žita koju nudi za strele i prasiće – poštena. Uostalom, čak i da veruju da Radenko dolazi iz časnog klana, i Mirko i Živko žele da dobiju što više za svoje proizvode.

Kao što spisi iz drevnog Egipta pokazuju, razmena dobara u naturi izazivala je stalne razmirice i prepirke oko cene – tačnog ishoda trgovine.

Trenutak pre novca, a kad je tržište – sa robom u ponudi i potražnji, već postojalo, nastao je tzv. robni novac. Krava je, brate, krava. Džak žita mož’ pojest’, robni novac bio je objekat koji ima upotrebnu vrednost u svom fizičkom obliku, nešto što svima treba, dogovorena jedinica mere vrednosti – cene, kako bi razmena bila pravednija među strankama među kojima vlada prirodni nedostatak poverenja.

Prvi kovani novac, nastao u Lidji, u Maloj Aziji, nastao je kao – roba. Nešto što je kovač napravio. Ako se pitate kako je bilo prvim vlasnicima bitkoina, zamislimo samo prvog kovača koji se na pijaci pojavljuje sa obrađenim komadićima metala.

Globalno (ne)poverenje

Raja je brzo skapirala da je lakše nositi vrećicu obrađenih komadića metala, nego terati krave ili nositi džakove žitarica. Čak i u drevnoj istoriji, postojanje trgovačkih puteva koji su spajali kontinente i kulture iziskivalo je promet – i poverenje – koje su mogli da pokriju jedinice vrednosti, novac koji je vredan koliko i metal od koga je izrađen. Radenkov grad-država ne mari za to što je Mirkov i Živkov grad-država iskovao novčić, dokle god je svaki istinski sadržao deklarisanu količinu dragocenog metala. Zlato je zlato.

No, u jednom trenutku država počinje da kapira da novac nije samo pitanje praktičnosti razmene, već i političke moći. Hej, dokaz naše moći je to što se na toj i toj teritoriji koristi – naš novac. Ko želi da učestvuje u trgovini na našoj teritoriji, mora da se potrudi da stekne naš novac, tako će, uostalom, platiti poreze, tim novcem će se platiti vojska i tome slično.

Malo pomalo, promet, unutrašnji i svetski, porastao je do te mere da je država postala dovoljno moćna da kaže – hej, ovaj papirić, bre, vredi onoliko koliko sam ja rekao da vredi i – tačka. Stoga nije čudo da su prvi papirni novci nastali u Kini, a u ostatku sveta se odomaćili tek kad je i obim međunarodne trgovine postao toliki da je bilo nepraktično uzimati obrađene komadiće metala kao apsolutnu vrednost.

Majkemi-novac

Zato se novac koji nije robni već reprezentativni, naziva i fiat od latinskog “kad vam kažem ima da bude tako, jasno?!”. I sad, kad premotamo film sve do savremenog doba i toliko prezamršenog značenja novca da malo koji ekonomista može da nam raščivija njegove tokove, vidimo da se ekonomije i lokalne i svetske u suštini zasnivaju na tome da je ceo sistem prinuđen da veruje nekoj centralnoj banci, nekoj državi i uopšte entitetima koji su od nas – upravo u smislu poverenja – udaljeni svetlosnim godinama.

Ako mislite da je posredi nešto apstraktno, vezano za visoku ekonomiju i politiku, evo jednog vrlo praktičnog i često bolnog primera. Stavili ste novac u banku. Dostupan je na kartici. Nema krava, džakova žita, ni obrađenih komadića metala, čak i majkemi-papirnog novca. Verujemo banci da vode računa koliko tačno ima novca na našem računu. Tokove novca stoga moraju da kontrolišu procesori plaćanja, institucije koje se bave kliringom i centralne banke. Sve u svemu, samo još jedan entitet kome moramo da verujemo jer je neko tako rekao. Setite se ovoga sledećom prilikom kad plaćate karticom i napalate vam greškom dva puta.

Drugim rečima svi centralizovani sistemi samo zataškavaju pitanje poverenja i u konačnici nas ostavljaju u nedoumici trgovca iz neke tamo godine pre naše ere koji treba da veruje da disk od plemenitog metala ima baš tu vrednost koju je neko odredio, samo zato što ima propisanu šaru i propisanu težinu, garantovanu – u suštini mačevima i oklopima autokratskog vladara, te drugim učesnicima u državnom aparatu organizovane prisile.

Blokčejn – skalirano poverenje

Odavno nema Mirka i vrškova za strele, ni Živka i njegovih divljih prasića. Ali potreba da se (ne)poverenje isključi iz jednačine i dalje postoji. Centralizovani sistemi nisu uspeli da se izbore sa prevarama, greškama, nepoverenjem, a ako niste gledali film “Big Short”, pogledajte i naježite se kad vidite koliko je zapravo ceo taj fiat-sistem jedna klimava konstrukcija kojom se neprestano manipuliše.

Blokčejn kao decentralizovani sistem, zapravo vraća onu vrstu časti iz praistorijske zajednice. Šta?! Kakve veze ima Živkovo i Mirkovo selo sa bitkoinima i blokčejnom? Ne, nisam poludeo. Pratite pažljivo.

Šta je, zapravo, blokčejn? Zbirka zapisa koja je tako ustrojena da su zapisi posloženi po objektivnim unapred utvrđenim i nepromenjivim pravilima. Pravila i zapisi ko proizvod su – dokazivi. To se naziva proof-of-work tj. kriptografski protokol u kome onaj koji dokazivač pokazuje verifikatorima da je digitalni zapis (block) nastao po dogovorenim pravilima.

Mreža računara (čvorova – nodes) čuva ceo zapis javnim tako da svako čvorište može da prati i proveri istorijat zapisa, čime se on praktično čini – ne samo nepromenjivim (immutable) već za istinitost njegovu garantuju – svi čvorovi zajedno. Time se garantuje tačnost podataka i uklanja potreba za centralnim autoritetom koji će da kroji šta je istina.

Evo na primeru bitkoina, ili bilo kog drugog coin-a. On sam po sebi nema nikakvu vrednost – osim toga što je nepromenjiv, bezbedan i garantovan. Istorijat nastanka i razmene svakog bitkoina neizbrisivo i nedodirljivo je zabeležen i dokazan (proof-of-work) čemu svedoče svi čovorovi mreže na kojoj se nalaze.

Ali zamislimo da se na bloku nalaze neki drugi podaci, dokaz o vlasništvu, ideja, ugovor, obećanje, spisak robe u skladištu, pravo glasa. Ne samo da složenost izrade blokčejn-podatka nadahnjuje i obavezuje tvorca da iskreno predstavi ono što se čuva, već za istinitost, nepromenjivost i vrednost garantuju svi čvorovi mreže. Časti mi, Mirko je dobar trgovac neće te prevariti – skalira se na ceo svet. Ko god koristi usluge blokčejn mreže, ako je podatke stvorio po njenim pravilima, nema potrebe da se uzda u fiat-odluku autoriteta ili čast saugovarača – blok garantuje za istinitost.

Jeste li spremni, deco?

Sad biva malo jasnije zašto su centralizovani naconalni sistemi toliko protiv kriptovaluta i toliko ograničeni u prihvatanju primene blokčejn tehnologije. Decentralizovan sistem, zaštićen kriptografijom, te pravilima o dokazivanju istinitosti (proof-of-work ili proof-of-stake), značajno isključuje mogućnost muljanja, varanja, prevara, grešaka. Pitanje je, da li je čovečanstvo spremno za takav sistem ili nam je oduzimanje mogućnosti da se oslanjamo na poverenje, pa time i oduzimanje (ili značajno umanjenje) mogućnosti za obmanu – došlo prerano.